Nisam napisala status da bi bio samo još jedan u nizu. To treba nekako drugačije rješavati. Ljudi se onda nakače u komentarima, pljuju, psuju, i sve se zaboravi s nekim novim statusom. To ne želim!
Ovo nam je rekla djevojka koja se liječi od teške bolesti, a koja je svoja iskustva sa zdravstvenim sistemom Republike Srpske opisala i prenijela na društvenoj mreži. Uz njeno odobrenje prenosimo ga u cjelini.
Ovo su njena iskustva, bolna i teška iskustva koja svakodnevno preživljavaju oboljele osobe i njihove porodice u RS:
Bože, kako mrzim kukanje. Izaziva u meni potrebu da osobu koja kuka uzmem za ramena i protresem je i kažem: “Dovedi se u red, osobo, trošiš vrijeme i energiju uzalud, učini nešto, ne kukaj.”
I evo me sad sam došla ovdje da kukam.
Pa evo, nek me neko uhvati za ramena i protrese i pomogne mi da nađem način kako da ovo riješim.
Sve sam im oprostila.
Posteljinu. Odvratne, smrdljive, prljave toalete koji ti zgade život za zauvijek.
Činjenicu da ležim, ja bez imuniteta, pored osobe koja ima temperaturu 40. Dovoljno je da dune u mene i opala, ajmo u bolnicu. Ne pretjerujem.
Oprostila sam im što niko nije pričao sa mnom o mogućnosti da zaledim jajne ćelije, prije nego taj proces hemioterapije počne.
Oprostila sam im i što od lijekova protiv mučnine ti daju samo Kytril, a onda sliježu ramenima kad ne pomaže.
Jedva sam im oprostila što su me natjerali da sama tražim termin za PET CT, plaćam to hiljadama maraka, donesem im nalaz. Iako su oni meni rekli, citiraću: Naš PET CT ne radi do 16., na kolektivnom odmoru smo, pa vi sačekajte, ne možemo vam odobriti da to radite negdje drugdje. Ako vam se u međuvremenu JOŠ TUMORA POJAVI, uključićemo vam jaču terapiju, a ako ne, e onda ste vi super.
Ne karikiram. Ne izmišljam. Tako je bilo.
Ali činjenicu da ja već pet puta, već mjesec i po dana, moram da idem u Brod i Novu Gradišku, da kupujem svoje CITOSTATIKE, stvarno ne mogu.
Pitate se vi sad: Ma djevojko u sukobu s mozgom, ko si ti da nekom nešto opraštaš?
Firma u kojoj radim, uredno, svaki mjesec, plaća doprinose ovoj državi, veće nego u nekim bogatim zemljama. A to uključuje i moje liječenje. To uključuje i moje citostatike. To uključuje i moj PET CT skener.
I najžalije mi je što ne postoji neka opcija, neka luda mogućnost da prođemo zadnjih 10 godina kroz to šta sam ja potrošila državi na tom Paprikovcu. Do tumora nisam imala ni porodičnu doktoricu kako treba.
I nisam važna ja, ja imam još dva petka svog života da potrošim na nerviranje oko njih.
Ali imajte na umu da je Vinblastin dio protokola i za mnogo teže tumore, da ga koriste u protokolu za neke vrste leukemija.
I imajte na umu da jedna doza košta 66 KM + gorivo tamo i nazad.
Kad sve to saberete, dođe vam da se potpuno oduzmete i vrištite na sav glas.
I opet vas baš niko neće čuti.
