Građanima u Republici Srpskoj zakonom nije zabranjeno da za vlastite potrebe proizvode alkoholna pića, poput rakije, ali jeste da ih stavljaju u promet i prodaju.
U Inspektoratu preciziraju da je Republička poljoprivredna inspekcija, kada je riječ o kontroli proizvođača jakih alkoholnih pića, obavezna da, s ciljem zaštite zdravlja potrošača, zabrani promet alkoholnih pića koja nisu prošla nikakvu kontrolu, a koja nelegalno prodaju fizička lica.
Lično smatram da je ovim zakonom država stavljena u službu lobista, koji se bave proizvodnjom fabričke nekvalitetne rakije, koja je znatno lošija od domaćih rakija. U crnom vremenu, kako kažu, za vrijeme komunizma, bila je dozvoljena prodaja domaće rakije. Kafandžije su plaćale državu paušal od prodaje domaće rakije, koji se plaćao u zavisnosti od lokacije kafane. Tako bi, recimo, kafane u centru plaćale 1000 KM godišnje, na nekim daljim lokacijama po 300 KM, a na selu po 200 KM. Ako je moglo kod Tite, ne razumijem zašto sada ne bi moglo.
Ili, ipak, mi ne možemo u Evropsku uniju dok ne zabranimo našem seljaku da zaradi koji dinar. Pristale i ulizice takvog zakonodavstva bi dale sve i prodali sve, da bi njima ugodili.
Poznavajući ljude u Mrkonjić Gradu, Piskavici, Verićima i mnogim selima u okolini Banjaluke, desetine hiljada litara kvalitetne rakije imamo.
A glavni problem inspekcija je da li se u kafanama prodaje domaća rakija. Apelujem na zakonodavce da ove odredbe zakona promijene, da dozvole narodu da zaradi nešto novca.
Onaj ko pije tu rakiju, najbolji je sudija.
Smatram da su ovakvi zakoni atak na kućni budžet, ali i na tradiciju našeg naroda. I to sve, radi nameta iz Brisela.
