U Narodnom pozorištu Republike Srpske  svečano je otvoren pozorišni festival XX Teatar fest “Petar Kočić 2017” na kome učestvuju pozorišta iz Republike Srpske, Srbije, Crne Gore, Makedonije i Hrvatske. Glavni program XX Teatar festa “Petar Kočić 2017” otvorilo je Narodno pozorište Republike Srpske praizvedbom predstave “Švajcarska” autora Petra Mihajlovića, u režiji Milana Neškovića. Direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske Nenad Novaković, u govoru je rekao kako dvadeset godina Festivala, koji je ove godine pod sloganom „Glas tišine“, nije mnogo, ali kada se pogleda koliko je predstava, glumaca i publike prošlo kroz zgradu pozorišta, ne može se ostati ravnodušan. predstave “Švajcarska”.

Detaljan program takmičarskog dijela XX Tatar Festa “Petar Kočić” Banjaluci:

  1. maj, četvrtak

TEATAR KOMEDIJA, SKOPLjE

TRUDNA PRIČA

“Trudna priča” nastala je spajanjem više različitih priča, “Makedonska krvava svadba”, “Begalka” i “Crnila” tri su čuvene makedonske predstave, a autorka Blagica Sekuloska je njihove junakinje smjestila u blisku budućnost. Tamo ih je preuzela cronogorska rediteljka Lidija Dedović, koja je na vidjelo iznijela mnoga važna pitanja, među kojima je najnaglašenije sukob tradicionalnih i savremenih društvenih shvatanja.

Autor: Blagica Sekuloska

Reditelj: Lidija Dedović

  1. maj, petak

GRADSKO POZORIŠTE PODGORICA

ČUVARI TVOG POŠTENjA

Autorski projekat Borisa Liješevića

St ih iz crnogorske himne „…čuvari  tvog poštenja…“ proziva  jednu od najvažnijih tekovina crnogorske tradicije – poštenje!

Crna Gora je sredina u kojoj je, tokom prethodnih vjekova,  poštenje postalo kult. Zašto? Različite sredine do kulta uzdižu različite kategorije: poredak, prirodu, ekologiju, sport, trgovinu, dizajn, dok smo mi do kulta uzdigli  – poštenje. Svi odgovori su uvijek u geografiji. Naši preci su živjeli u sredini u kojoj nije bilo dovoljno hrane, obradive zemlje, blaga, sredstava za život. Kult poštenja čuvao je zajednicu na okupu.

Držao je  u životu. Ljudskost je čuvala egzistenciju. Danas su se vremena promijenila, i u odnosu na ta vremena svega ima na pretek.Usljed promijenjenog socio – ekonomskog momenta mijenja se i način života. Šta odlazi u tradiciju, a šta ostaje u životu? Šta je s tim našim poštenjem, gdje je ono danas i na koji način mi danas nosimo taj kult? Kao opterećenje, nužno zlo ili nešto drugo? Maler kaže „tradicija nije obožavanje pepela, nego održavanje vatre!“ Ako govorimo o našem odnosu prema poštenju, pitanje je što mi danas radimo.

Da li obožavamo pepeo ili držimo vatru?

Boris Liješević

20.maj, subota

ATELjE 212 / GRAD TEATAR BUDVA

JESENjA SONATA

“Jesenja sonata”, jednog od najznačajnih filmskih i pozorišnih stvaralaca 20. veka, švedskog reditelja, velikog filmskog umetnika, scenariste, dramatičara i producenta – Ingmara Bergmana, nastala je 1978, a govori o svetski poznatoj pijanistkinji Šarloti, koja je porodični život podredila karijeri, naročito svoj odnos sa ćerkom. Posle sedam godina neviđanja, Šarlota odlučuje da se odazove Evinom pozivu da je poseti i provede sa njom neko vreme, ne znajući da će u njenom domu sresti i svoju drugu ćerku Helenu, koja je psihički bolesna i gotovo nesposobna da normalno komunicira. Napetost između majke i ćerke raste, jer je Šarlota ljubomorna zbog toga što je Eva mnogo snažnije povezana sa Helenom nego s njom. U toku drame otkriva se da je Eva bolesna i zbog potpunog nedostatka majčine ljubavi. Napetost dostiže vrhunac jedne noći kada se u razgovoru razotkriju godinama potiskivani događaji o kojima se u porodičnom krugu do sada nije govorilo. Ono što je trebalo da bude ugodan boravak u porodičnom okruženju, pretvoriće se u niz razgovora preko kojih će majka i ćerka pokušati da razreše godinama potiskivane probleme, koji su prouzrokovali stalni osećaj nedostatka ljubavi i razumevanja.

U jublarnoj sezoni kada Atelje 212 obeležava 60 godina svog potojanja, ova predstava radi se u saradnji sa festivalom Grad Teatar Budva koji ove godine slavi 30 godina od osnivanja.

Autor: Ingmar Bergman

Reditelj: Jagoš Marković

  1. maj, nedjelja

EXIT TEATAR / GRADSKO KAZALIŠTE SISAK

PLUĆA

Mladi, obrazovani i ekološki osvješteni.

Recikliraju, gledaju dokumentarce i art filmove, čitaju knjige o pravim stvarima, voze se biciklima i kupuju od onih koji ne izrabljuju. Ali, se i voze automobilima, kupaju u kadi i ponekad ostave vodu da curi bez prave potrebe.

Može li se imati dijete i istovremeno biti ekološki osvješten, tek je jedna od dvojbi koja će se pojaviti kada jednog popodneva On „predloži dijete“. A Ona se previše brine, previše razmišlja i ima veliku, zaista veliku potrebu razgovarati o svemu, razmotriti stvari jer sve učinjeno mora biti i dobro promišljeno.

„Pluća“ su duhovit, emotivan, ponekad i brutalno iskren mentalni slalom generacije kojoj je propitivanje imperativ, a nesigurnost odavno postala stil življenja. Slalom prepun sumnji, strahova i potrebe za bliskosti, u kojem se neka vrata promaše, na nekima se izgubi previše vremena dok se neka zahvate baš onako kako treba, u pravom trenutku na pravom mjestu kada se ipak dogodi Život.

Redateljica: Aida Bukvić,

Autor: Dankan Makmilan

  1. maj, ponedjeljak

BITEF TEATAR BEOGRAD / ARTHUB SARAJEVO

NOVO DOBA

Riječ autora

Stvari su se promenile. Možda bespovratno. I to otvara mnoga pitanja. Prvo i pre svega, da li je prethodnih deceniju i po tranzicije na Balkanu postalo potpuno besmisleno? Da li se mi krećemo i menjamo (bez obzira koliko to bilo kilavo i sporo) da bi se priključili svetu koji više ne postoji? Da li smo svesni toga uopšte? Da li je ova pretpostavka netačna i sve u 2016. je bilo samo mnogo buke ni oko čega? Bez obzira, vreme je da se svedu neki računi. Balkanska društva su i dalje u tranziciji. I dalje nisu napustila svet rata, zločina i zla odakle su krenuli, i dalje nisu stigli u slobodni zapadni svet, a možda kada stignemo tamo, nećemo naći ništa osim leša jedna velike i prethodnih 60 godina jako uspešne ideje.

Obični, svakodnevni ljudi su učestvovali u svemu, i u ratu, i u tranziciji. Bili su žrtve, zločinci, svedoci, tajkuni, radnici, unutrašnji emigranti, potencijalni emigranti, direktori, silovatelji, nezaposleni. Bili smo i jesmo apsolutno sve. I sve vreme smo uglavnom pričali kako ništa ne zavisi od nas. Iako to nikada nije bilo, niti će ikada biti tačno. Živeli smo, živimo i živećemo i dalje zajedno, i radićemo i dalje jedni drugima stvari koje smo radili i do sad. Ovaj komad i ova predstava su o svim tim stvarima. O nama, o svetu, o izborima u Americi, o izborima u Srbiji, o izbegličkoj krizi i njenim posledicama. O ratovima koji su se desili ovde i o kojima niko ne priča ali koji vrište iz podteksta, o onima koji su otišli i onima koji će tek da odu. O nama koji nameravamo da ostanemo iako ne znamo tačno zašto. O haosu koji je svuda oko nas. O Novom dobu.

Autor: Vuk Bošković

Reditelj: Dino Mustafić

  1. maj, utorak

BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIŠTE

MOJE DETE

Komad „Moje dete“ Stojana Srdića, nagrađen godišnjom Nagradom Udruženja dramskih pisaca Srbije „Branislav Nušić“ za 2014. godinu, uvodi u pozorišnu produkciju nekoliko ključnih, ali najčešće prećutkivanih socijalno-angažovanih tema: položaj i uslove života Roma u urbanom okruženju; nasilje u porodici; seksualno zlostavljanje dece; pubertetsku trudnoću… Ova veristički ispraćena socijalna tragedija, priča je u prvom planu o Romima, ali poseduje i univerzalne premise o posledicama neobrazovanja i siromaštva na raspad porodice, moralnih vrednosti, ljudskosti uopšte. Komad daje gotovo dokumentaristički brutalnu sliku načina – ne može se reći – života, već opstajanja u začaranom krugu marginalizovane i izopštene grupe, koji je teško razbiti.

Autor: Stojan Srdić

Reditelj: Ana Đorđević

  1. maj, srijeda

Zatvaranje Festivala i dodjela nagrada

NP SOMBOR/GRAD TEATAR BUDVA / CZK SVILAJNAC

JULIJE CEZAR

Reč reditelja

Tragedija “Julije Cezar” jedan je od najznačajnijih komada u istoriji dramske literature, a njen osnovni motiv – revolucija i politički prevrat, koji se, na kraju, kompromituju u sopstvenoj nemoći, obesmišljavajući tako fenomen istinske demokratije, nisu, na žalost, izgubili na svojoj aktuelnosti od vremena nastanka ovog komada, pa do danas. Pišući o ubistvu Julija Cezara u rimskom senatu, 44. godine p.n.e, Šekspir, u stvari, ispisuje tužnu priču o krahu plemenitih revolucionarnih htenja, koja se, u sudaru sa ličnim interesima, vlastoljubivošću i pohlepom samih revolucionara, pretvaraju u svoju nakaradnu suprotnost. Junaci antičkog Rima, postaju, petnaest vekova kasnije, Šekspirovi savremenici, uronjeni u spletke i zavere elizabetanskog dvora, ali i savremenici našeg istorijskog trenutka u kome je moguće poslednje decenije naše aktuelne istorije posmatrati kroz prizmu likova i odnosa “Julija Cezara”.  Hoćemo li i nakon ove predstave verovati u revoluciju, ili ćemo shvatiti da je reč tek o pukoj zameni društvenih elita? Hoće li nam postati jasno da jedni te isti ljudi, bili oni u izobilnoj poziciji vlasti, ili u lagodnoj poziciji opozicije, upravljaju našim životima poslednjih dvadesetak godina, smenjujući se na lestvici vlasti, i idući gore-dole, kao na kakvom palanačkom karuselu…

Autor: Vilijem Šekspir

Reditelj: Kokan Mladenović

Izvor: NPRS

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije BLmojgrad portala. Ostavite komentar: