Stana Srdić i nakon što je u decembru prošle godine proslavila 100. rođendan i dalje čita, hekla i plete, a raduje se ljepšem vremenu kako bi mogla da izađe i prošetati po dvorištu.
Stana živi sa ćerkom Draginjom Macanović (74) i njenom porodicom u banjalučkom naselju Lauš, a zadovoljna je, jer je “mozak još služi ispravno”, a zdravlje joj je odlično.
Dosadili su joj zimski dani, jer joj je zbog slabe cirkulacije hladno na rukama, pa ne može da plete, ali pomalo hekla.
“Čitam malo, pregledam novine. Čitam ovih svojih knjiga, imam ih dosta. Pročitala sam ovo Jevanđelje već pet puta, a ima 500 stranica. Šta ću, uzmem pa čitam”, ispričala je ona ekipi Anadolije.
Uz njeno uzglavlje nalaze se tri štapa i mobilni telefon, koji redovono koristi pošto joj većina djece ne živi u Banjaluci.
“Imam evo tri štapa, mogu do toaleta otići, mogu izaći napolju kad je lijepo vrijeme sa štapovima”, priča ona.
Stana Srdić rođena je 1917. godine u selu kod Kulen Vakufa, 1917. godine. Nakon što joj je prvi muž nastradao, preudala se i živela u Petrovcu do 1995. godine, nakon čega je izbjegla u Derventu. Živela je jedno vreme i u Kotorskom, a u Banjaluci je u proteklih desetak godina.
Preživela je dva rata, rodila desetoro dece, mnogo je radila i život joj je kaže bio “svakakav”, ali se ne žali.
“Radila sam, i šta god sam radila, pjevala sam i radila. Nisam nikad bila tužna. Podigla sam djecu, rodila, nisam išla kod ljekara, sve sam porodila bez ljekara, bez babica, sama”, kaže ona.
Na pitanje u čemu je tajna njenog dugog života, odgovara da ne zna.
“Težak je dug život, da sam u svojoj kući bila uvijek, bilo bi dobro, ovako, koliko sam kuća promijenila, i sada sam kod kćeri i zeta, dosadilo mi je”, rekla je Stana Srdić.
Vremena su, kako kaže, danas drugačija. Njoj ništa nije bilo teško da radi i sve joj je bilo kako treba.
“Nema posla koji nisam radila, sve, i kopala i orala i žela i sve sam radila”, prisetila se ona.
Stana, koja je znala da sama zakolje i pripremi ovna za kosce, nema mnogo razumijevanja za današnje žene.
“Gledam ih sede, puše i piju kafu, ne rade ništa, čeka da joj čovek zaradi i donese. Ja nisam čekala, nego sam radila kao rob što se kaže”, kaže Stana Srdić.
I danas bi voljela da može da radi, ali zbog godina ostao joj je samo ručni rad. S ponosom je pokazala stoljnjake koje je isheklala, te je ispričala kako njenog heklanja ima svuda po svijetu, jer su nešto odnela djeca, a nešto i prijatelji.
“Kad je svetac, čitam, kad je radni dan, onda pletem i heklam. Vid me još služi, a imam i naočari”, priča Stana.
Tokom života najviše je jela “seljačku hranu – kupus, pasulj, kačamak, kiselo mleko i kajmak”, a i sada voli da jede, ali ne može nego jednom na dan.
Penzioner je od 1982. godine, a najžalije joj je što smatra da je teret ćerki koja brine o njoj, a nije dobrog zdravlja.
Čita i “Robinzona Krusoa”
Na dohvat ruke, osim ručnih radova, Stana čuva ikone i knjige, a među verskom literaturo odudara “Robinzon Kruso” Danijela Defoa. Ovu knjigu pročitala je jednom, a sada je počela ponovo, jer tako radi sa svim knjigama koje dobije: prvo ih pročita jednom, a onda ponovo da bi upamtila ono što bi pročitala.
“Puno je bio sam u pustinji, brod je udario u kamen, raspao se, a mornari izginuli i on je ostao sam. Uspeo je zametnuti divlje koze i vratio se kući živ”, prepričala je Stana u kratkim crtama ovaj avanturistički roman.
Stana ima 19 unuka i 20 praunuka, ali je većina njene porodice u inostranstvu, pa je obilaze barem jednom godišnje. Njena unuka Ranka Galić, Draginjina ćerka, koja živi u Banjaluci, ispričala je da je cela porodica ponosna na baku.
“Težak život je imala, dva rata preživela, svašta, nije bilo jednostavno puno dece, život na selu… Još uvek je dobra, nije senilna, pričljiva je, plete, čita, hekla pokretna je”, ispričala je Stanina unuka.
Izvor: Anadolija
