Iskreno, nismo nešto ni pratili reakcije na trejler, nisam ih čitao ni gledao. Kada smo imali zatvorena prikazivanja, bile su prilično dobre i pozitivne. Ljudi su istinski iznenađeni kako to sve izgleda.
To je reakcija reditelja Saše Hajdukovića na reakcije na trejler za “Meso”, novu domaću seriju, čije emitovanje počinje 28. oktobra u 21 čas na kanalima RTRS i RTS. U Hajdukovićevoj režiji, po scenariju Nikole Kolje Pejakovića, glume Igor Đorđević, Vuk Kostić, Branko Janković, sam Pejaković, te Faketa Salihbegović Avdagić, Marija Pikić, Ljubiša Savanović, Petar Božović…
Priča “Mesa” počinje kada se Mirko, osrednji fudbaler, vrati u rodnu Banjaluku, i tamo zatekne oronulu ćevabdžinicu pokojnog oca, povučenog brata, dementnu majku, pažnje željnu djevojku, ali i Slavka, prijatelja iz djetinjstva sa bitno drugačijim životnim putem, koji će se brzo ispreplesti sa Mirkovim.
O Mirku i Slavku, prijateljima i neprijateljima, prošlosti i budućnosti, mesu i kostima… razgovarali smo sa Hajdukovićem, u susret premijeri.
BOSONOGA: “Meso” je tematski kompleksna drama. Od svih tema serije, koja je tebi lično najvažnija?
HAJDUKOVIĆ: Neka osnova, od koje smo krenuli, jeste da je to roštiljnica, da su to ćevapi, da je to jedna prošla Banjaluka koja postaje nova Banjaluka. Ali, to nije vezano samo za sudbinu te roštiljnice, već kako ta porodica i okolina postaju neko drugi, neka druga porodica i neka druga okolina. Kako jedan grad uopšte raste, a kako sa tim novim gradom umiru stvari koje su postojale, kako se jedna porodica raspada da bi se druga stvorila.
BOSONOGA: Jesu li takve promjene, koje su realno neminovne, nužno loše?
HAJDUKOVIĆ: Nisu nužno loše, ali mi smo htjeli da pokažemo da ni evolucija nije nužno dobra. Napredak nije nužno dobar. Recimo, čini se da naš glavni lik napreduje u društvu, dok on, u stvari, nazaduje u svojoj ljudskosti. Nije “ko visoko leti, nisko pada”, nego je ono što nazivamo letom, u stvari, već pad.
Na konferenciji za medije sa glumcem Brankom Jankovićem i scenaristom i glumcem Nikolom Koljom Pejakovićem (Foto: Bosonoga produkcija)
BOSONOGA: Mirko i Slavko u “Mesu” kreću sa suprotnih društvenih polova. Može li u našem društvu Mirko pobijediti Slavka?
HAJDUKOVIĆ: Ovo i jeste priča o Mirku, jer nije niko kriv, nego on sam. Prije svega je njegova priča. I nije priča o njihovom sukobu, već o prijateljstvu i tome kako prijatelji utiču na tebe, šta ti oni rade, šta je zaista prijateljstvo danas. To je nama bilo interesantno. Zbog toga su izabrana i ta imena, jer to jeste neki arhetip dvojice junaka danas, ali je priča o njihovom prijateljstvu. S neprijateljstvom je nekako i lakše. Ono je jasno, znaš ko ti je neprijatelj i šta da očekuješ od njega. Ali, prijatelji… Prijatelji su opasni.
BOSONOGA: Je li nam društvo podijeljeno na “Mirke” i “Slavke”?
HAJDUKOVIĆ: Nije tako jednostavno. Ali, ima toga, jasno nam je šta predstavlja jedan, a šta drugi. Mirko je na početku porodičan, brižan, želi svima da ugodi, zaboravljeni heroj. Slavko je novi heroj, praktičan, uspješan, druga strana priče. To su te dvije strane medalje. Naravno, ljudi su raznoliki, ali su ta dva junaka nama bila zanimljiva zato što su u takvom društvenom statusu da možemo da obuhvatimo sve što je između, sve klase koje postoje. Možemo da upoznamo društvo sa svih strana i aspekata, da upoznamo sve, od prodavca ikona do visokokotiranih političara. Sa tom dvojicom junaka možemo da uđemo u sve sfere društva.
BOSONOGA: Ti si pri snimanju “Mesa” imao autora teksta na setu, i to kao jednog od glavnih glumaca. To nije baš svakidašnja situacija.
HAJDUKOVIĆ: Lako je to išlo. Meni je to velika čast. Mi smo zajedno i ušli u pisanje te priče, osjećali smo je obojica na isti način. Ja sam imao ogromnu sreću što je Kolja tu. Zaista mogu da budem zahvalan na tome, jer mi je to jedna ogromna škola. I ne samo to, Kolja je bio i u montaži sa svojim savjetima.
BOSONOGA: Kako je jednom mladom reditelju kada treba da izađe na kraj sa iskusnim filmskim imenima, kakav pristup tu zauzeti?
HAJDUKOVIĆ: Nema tu univerzalnog pristupa. Treba da budeš precizan, jasan, da znaš šta hoćeš, da ne lutaš, ideš od scene do scene. U principu, kad uradiš dobar kasting, tačno pročitaš i objasniš tekst, nema tu mnogo neke filozofije. Ako razumiju radnju i iskreni su, to su sitne stvari, malo lijevo ili desno, da imaš neke različite varijante, različite načine. Ako ti znaš šta hoćeš, iskustvo je nevažno.
BOSONOGA: Kao profesoru na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, docentu na predmetu Filmska i TV režija, rad sa mladim ljudima ti je ipak bliži. Kako je raditi sa novim generacijama?
HAJDUKOVIĆ: Ne sviđa mi se što ne postoji industrija u ovom gradu, pa su oni malo umotani u to da je to fakultet i da tu mogu da rade… Generalno, ovdje postoji ta neka flegmatična atmosfera – sve polako, sve može – i to je ono što me najviše nervira. Sve ostalo je, u prinicpu, veoma lijepo, jer radiš s njima i oni ti donose neke druge ideje, neke druge svjetove. Takođe, kada predaješ, moraš stalno da budeš u poslu, da stalno gledaš i učiš te stvari, koje su meni uvijek i bile zanimljive. Svaki put kada krene novo predavanje, moraš da obnavljaš gradivo koje bi i kao reditelj trebalo da obnavljaš, čisto da bi bolje upravljao projektom, od tehničkih stvari stvari do kreativnih.
BOSONOGA: Uslovi za rad su daleko od sjajnih, i na fakultetu i izvan njega. Kako onda održati entuzijazam tim mladim ljudima koji bi da se bave ovim poslom?
HAJDUKOVIĆ: Ne mogu ja da im održavam entuzijazam. Jednostavno, ovo je takav posao da oni to moraju sami. Ne mogu ja da ih bodrim. Ako oni nemaju snage da vuku, onda je bolje i da ne vuku. Ono što možemo, što radimo u Bosonogoj produkciji i što je naša osnovna ideja, jeste da pravimo industriju. Da pokušamo da napravimo industriju u kojoj će se moći stvarati igrani programi, serije, filmovi i sve ostalo. Naravno, svi setovi koji se dešavaju, da ih oni posjećuju, gledaju… Ali, ne možeš ti da im pripremaš sve. Da im kažeš: ‘Samo ti završi fakultet, pa ima produkcija, pa ti samo dođeš i praviš filmove’. Jednostavno, nije tako. Ali, nikad i nije bilo tako. Ako zaista imaju želju i potrebu da prave i pričaju, mogu da pobijede okolnosti. One nisu dobre, sve si rekao tačno, ali to svi u startu znamo, to im ja na prvoj godini kažem. Nema tu laži, vrlo je jasno kako stvari stoje. Nije dobro, ali ni film više nije stvar koja traži veliku filmsku ekipu, filmsku traku, pa je razvijaš, obrađuješ… Sada je era digitalizacije, u kojoj ti možeš u nekoj maloj ekipi da napraviš male, intimne priče. Možeš da radiš, da pokušavaš, da vježbaš, ako ništa. Pa, ako imaš tu želju, onda se boriš, boriš, kopaš, kopaš, pa će doći prilika.
BOSONOGA: Kada već pričamo o industriji, zašto se ona tek sada razvija u Banjaluci? Sarajevo je, recimo, već daleko otišlo u tome, a Banjaluka je tek u počecima.
HAJDUKOVIĆ: Ima raznih razloga. Prvo, u Sarajevu je to bilo i prije, Sarajevo je bilo centar. Sarajevo, Zagreb, Beograd – tu je i prije rata postojala tradicija, Televizija Sarajevo, neki filmovi koji su se snimali, onda su se Sarajevo Film Festivalom otvorili prema Evropi, razumjeli kako funkcioniše ta industrija i izborili se i na lokalnom i na globalnom nivou. Mi nismo. Jednostavno, nije bilo dovoljnog broja ljudi koji će zapeti. Film ne podrazumijeva samo da ima reditelja ili samo da ima producenta, mora postojati široka paleta, sigurno nekih šest-sedam ključnih ljudi da budu tu, na jednom mjestu. Nekako se nisu sakupili do sada. Ja se nadam da ćemo ovim uspjeti da se svi sakupimo i da radimo. Kakvo god mišljenje o “Mesu” budu imali ljudi, to je od početka do kraja jedan pošten i profesionalan projekat, u svim aspektima. Mi vidimo da to može, sad samo treba da se održimo i da damo priliku mladim ljudima sa strane, koji će ulaziti u te sfere i to nastavljati. I tako će se stvoriti industrija. Valjda će i država onda prepoznati taj sistem, nešto će se početi dešavati. Ne možemo samo kukati.
BOSONOGA: Djeluje da Banjaluka, ipak, jeste i nekako specifična. U vrijeme bivše države, kada je “svako selo” imalo neku rokenrol zvijezdu, Banjaluka nije imala svoju, a i neki manji gradovi po Srbiji i Hrvatskoj su otišli dalje u sferi filma, pozorišta…
HAJDUKOVIĆ: Postoji taj neki cinizam u Banjaluci, koji baš raste i cvjeta. Ima njega i na drugim mjestima, ali kod nas se baš lijepo primio. I to stvarno uništava sve. Banjaluka baš lako osudi. To je, ono, sekundica, i baš je bolno. Druga stvar, Banjaluka je imala i Dinar kao rokenrol bend, imala je Basdans, mislim da je to jedina grupa koja je pobijedila na Zaječarskoj gitarijadi, a da nije snimila album… Neke stvari su se pokretale, dešavale i nekako se zaustavljale. Treći faktor je jednostavan – Banjaluka nije bila velik grad. Mi nemamo neko građanstvo koje dugo traje. Mijenjala se demografija za Drugi svjetski rat, pa se mijenjala ponovo za ovaj posljednji… prolazili su ljudi, nije se uspio izgraditi identitet. Ovaj grad nema svoju prepoznatljivost. Da ne ulazim u neku metafiziku sada, mogu nabrajati sad još pet-šest faktora, ali ta tri su ključni.
BOSONOGA: Kada već govorimo o filmski razvijenijim dijelovima regije, koje aktuelne reditelje iz okruženja cijeniš?
HAJDUKOVIĆ: Mladena Đorđevića, koji je pravio “Život i smrt porno bande”, mislim da je to veoma, veoma ozbiljan film i primjer kako se može napraviti jeftin film, a da bude vrlo dobar. Zatim Maju Miloš i njen “Klip”. Sada sam gledao dokumentarni “Gora”, Stefana Maleševića koji je iz Beograda, završio akademiju u Sarajevu, to je isto veoma dobar dokumentarni film. U Srbiji je tu još Oleg Novković, u Hrvatskoj Matanić, Ivan Goran Vitez.. u BiH Tanović, Žalica, Dane Komljen iz Banjaluke…
BOSONOGA: A koji reditelji su uticali na tebe, čiji potpis ti se posebno sviđa?
HAJDUKOVIĆ: Ma svi, to baš čovjek više ne može navesti. Odrastao sam na američkom filmu, na Džonu Mektirnanu (John Mctiernan), Kventinu Tarantinu(Quentin Tarantino), Toniju Skotu (Tony Scott), zbog toga sam upisao režiju, zbog takvih filmova. Ali, naravno, tokom školovanja i kasnije, nailaziš na gomilu reditelja u kojima vidiš gomilu stvari, kod svakoga ti se ponešto sviđa, i to ne samo u sferi igranih filmova. Kad gledaš Dejvida Sajmona (David Simon) i njegove dijaloge, pa rumunski novi talas i prirodnost njihovih filmova, pa me je sad Karanović uputio na autorku Lukresiju Martel (Lucrecia Martel) iz Argentine, koja ima fenomenalan mizanscen i fenomenalnu postavku likova.. Bong Jun Ho (Bong Joon-ho), na kojeg sam naišao prije četiri-pet godina, koji me je šokirao koliko mi je to bilo dobro. Sada je baš teško da doživiš nešto
što si doživljavao kada si bio klinac, ali desi se s vremena na vrijeme da naiđeš na nešto što te ponovo zapanji. I, naravno, klasici – Tarkovski (Андре́й Тарко́вский), Hičkok (Alfred Hitchcock), Kurosava (Akira Kurosawa)…
BOSONOGA: “Meso” tek počinje, a već su najavljeni projekti koji se na neki način nastavljaju na njega. Prvi od njih će biti “Kosti”.
HAJDUKOVIĆ: Nije to klasični nastavak, već je isto priča o Banjaluci, ali sa jedne druge strane. “Meso” je priča o prijateljstvu, a “Kosti” će biti priča o neprijateljstvu. Kosti će biti jača, oštrija, žanrovski određenija priča. Imaće malo drugačiji proces pisanja od “Mesa”, jer od početka piše Kolja. Radujem se tome. “Koža” je nešto što bi trebalo da zatvori tu priču, da zaokruži banjalučku trilogiju. Ako uspijemo, to bi bilo stvarno jasno.
BOSONOGA: U međuvremenu, doći će i film “Meso”. Kakva su očekivanja od njega, s obzirom na to da će ići nakon serije?
HAJDUKOVIĆ: Serija je ispala toliko kompletna da smo Brana (Brankica Janković, producentkinja, op.a), Đorđe (Đorđe Vranješ, direktor serije, op.a), Kolja i ja zajedno donijeli odluku da najprije izbacimo nju, jer bismo voljeli da ljudi pogledaju i upoznaju sve te likove, što će u filmu sigurno biti šturije. Imam ideju kako da izmontiram film i sada imam svu slobodu da uradim šta god hoću, imam je sa samim sobom. Ne dugujem sebi ništa, znam da je sve jasno izašlo, pa ću onda malo da se poigram, da vidimo kako će to da ispadne. Rekao sam sebi, kad smontiram seriju, ako budem osjećao to osjećanje koje mislim da bi trebalo da bude tu, pustićemo prvo nju. I to se, u principu, desilo, tako da sam rekao: ‘OK, puštamo prvo seriju, pa ćemo za film da vidimo, da napravimo nešto potpuno drugačije i vidimo kako to funkcioniše’.
Izvor: Bosonoga, Nenad Bosnić
