U nedjelju 14.05. u 20h u Gradskom pozorištu Jazavac premijerno će biti izvedena predstava “Radovan IV” po tekstu Dušana Kovačevića i u režiji Nikole Kolje Pejakovića.
Radovan je paradigma našeg vremena. On je svečovjek, nadčovjek, car primitvnog plemena. Radovan je naša prljava savjest, naše drugo, demonsko ja, Radovan je sve ono loše u nama. Kovačevićev Radovan III je, po nama, morao da dobije svoj nastavak, svog Radovana IV.
Naš, krajiški Radovan je nekako veći radovan (Pravi si radovan! Ti, radovane jedan!) od samog Radovana. Mi, preko Drine, mi smo sve ono najgore i najbolje što Srbi mogu da ponude. I, shodno tome, i mi svog Radovana za trku imamo. Radovan s Manjače je Radovan 21. vijeka: bahat, nadmen, glup, prizeman i prevrtljiv; i sve to na kub.
Oko nas je puno Radovana, imamo ih od politike do estrade, i svaki je sve bolji i bolji, sve veći i veći Radovan. Karađorđe je ubijen u Radovanjskom lugu i mi ne mislimo da je to slučajno; ime Radovan nosi to prokletstvo, prokletstvo izdaje. Mi živimo u vremenu koje je između dva mita, a, kod Srba, to vrijeme se ne računa. Računa se i vodi se računa samo o mitu i junaštvu, bilo ono pravo ili izmišljeno. Svi veliki narodi imaju i velike budale, i velike naučnike i svoga Radovana. U tom smislu, mi se pridužujemo velikim narodima, i mi svog Radovana imamo. 
Naše je skromno mišljenje da je naš Rašo, naš Radovan s Manjače, Radovan IV, da se poslužimo jezikom ove predstave koja nije za djecu ispod 12 godina ‒ nenadjebiv. Ovaj tekst adaptacije, ova naša predstava, na kraju, i jeste jedan svojevrstan omaž i Dušku i Zoranu, onima koji su detektovali, pronašli, prokljuvili da je među nama ‒ Radovan. Da je on u svakom od nas. Radovan ‒ to smo mi, samo je pitanje da li se borimo protiv njega ili ga hranimo.
Nikola Pejaković, reditelj
