Žiri nagrade za poeziju, stvaranu na srpskom jeziku „Vasko Popa“ doneo je odluku da laureat za 2023. godinu bude pesnikinja iz Banja Luke, Tanja Stupar Trifunović, za knjigu „Zmijštak“, objavljenu 2022. godine, u izdanju „Arhipelaga“.
Svečano uručenje Nagrade biće upriličeno u Vršcu, u Gradskoj kući, na dan rođenja Vaska Pope, u četvrtak 29. juna, tačno podne.
Najuglednija nagrada za poeziju u Srbiju, Nagrada „Vasko Popa“ je ustanovljena 1995. godine u Vršcu. Osnivači nagrade su Društvo prijatelja Vršca „Vršac lepa varoš“ i Agencija Đorđević, uz saglasnost i podršku Haše Popa i Fondacije Hemofarm.
O nagradi odlučuje tročlani žiri koji imenuje Agencija Đorđević na koju su preneta osnivačka prava i koja obavlja poslove vezane za nagradu u skladu sa Pravilnikom o nagradi. Darodavci novčanog iznosa su Senzal kapital, vlasnika Radeta Rakočevića, Beograd i Grad Vršac.
Nagrada „Vasko Popa“ dodeljuje se 29. put za najbolju novoobjavljenu knjigu pesama na srpskom jeziku, u toku konkursne godine, kao i za izbor koji sadrži relevantan obim novih pesama. Nagrada „Vasko Popa” ima za cilj da afirmiše savremenu srpsku poeziju, uvažavajući doprinose Vaska Pope i njegovo neprocenjivo služenje modernoj pesničkoj reči.
Dosadašnji dobitnici svedoče o visokom ugledu Popine nagrade budući da su među najznačajnijim akterima posleratne moderne srpske poezije od Stevana Raičkovića, Ivana V. Lalića, Bore Radovića, Radmile Lazić do Duška Novakovića, Dragana Jovanovića Danilova…
Nagrada se sastoji od Povelje s Popinim likom, rad akademskog slikara Milana Blanuše, i novčanog iznosa.
Na konkurs su pristigla 54 naslova izašla 2022. Žiri je nakon tri sednice doneo odluku većinom glasova da se nagrada dodeli Tanji Stupar Trifunović, Za naslov „Zmijštak“.
O autorki:
Tanja Stupar Trifunović (Zadar, 1977), je pesnikinja, pripovedačica i romansijerka.
Diplomirala je na Filološkom fakultetu, Odsek za srpski jezik i književnost u Banjoj Luci.
Objavila je pet knjiga poezije, knjigu priča, dva romana i grafički roman More je bilo mirno u saradnji s Tatjanom Vidojević (ilustracije).
Prevođena je na engleski, španski, bugarski, mađarski, nemački, poljski, slovenački, makedonski, ruski, češki, danski, italijanski i francuski jezik.
Dobitnica je više nagrada za poeziju i prozu, između ostalih Nagrade Evropske unije za književnost (EUPL) 2016. za roman Satovi u majčinoj sobi, nagrada „Risto Ratković“ i „Milica Stojadinović Srpkinja“ za najbolju knjigu poezije za knjigu pesama Razmnožavanje domaćih životinja i Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“ za najbolju knjigu objavljenu 2019. godine na srpskom jeziku za roman Otkako sam kupila labuda. Živi u Banjoj Luci.
O knjizi:
„Zbirka pesama Zmijštak sastoji se iz četiri ciklusa, „U oštro podne“, „Zmijštak“, „Istina je destruktivna sprava“ i „Ispočetka“, kroz koje se pesnikinja kreće prostorima intimnosti i ljubavi, porodice i zavičaja, istorijske pozornice i previranja, i konačno, ambivalentnog pokušaja da se otvori prostor za novi početak.
Pesme Tanje Stupar Trifunović razvijaju se kroz motivsko povezivanje dobro poznatih toposa, ali tako što se vešto mimoilaze dominantni narativi unutar kojih se oni po pravilu javljaju u našem pesništvu. Na ovaj način pesnikinja sa jedne strane razotriva ove narative kao strategije moći i dominacije, potiskivanja i obesmišljavanja našeg ličnog ali i kolektivnog postojanja, a sa druge strane nudi lirske i trezvene, često opore uvide o međuljudskim odnosima, mestu čoveka u istoriji, i onome šta nas po logici stvari očekuje u nemilosrdnom svetu u kome smo se našli.
Ona polazi od najintimnijeg prostora ljubavi, kao krhkog zajedništva na osnovu koga je još uvek moguća punoća ličnog postojanja, ali koji je neprestano ugrožen kako iz unutrašnjosti tako i iz spoljašnjosti. Potom se koncentriše na motiv zavičaja, po kome čitava zbirka nosi naslov Zmijštak, u kome nam daje sliku oskudne i osiromašene zemlje, „puste zemlje“ u metaforičkom i doslovnom smislu te reči, u kome je život bio i ostao neprestana borba sa materijalnim okolnostima, bilo za osnivanje doma, za oca i majku, za odgoj potomstva, borba protiv gladi i nemaštine, i konačno za goli život, u muci i međuljudskim sukobljavanjima.
U ovakvom zavičaju čak i sunce i nebo predstavljaju samo varljivo obećanje uspona, koje se po pravilu pokazuje kao novi izvor pretnje i stradanja, pa se njegovo aktuelno, mada ne i konačno istorijsko odredište pokazuje kao besmisao („Ulovljen sam kažeš . . . mislio sam da bolji možemo biti ljudi / u dolini dolje niz cestu / ona bratova zemlja oko koje smo se tukli / u draču i zmije je srasla / a brat svašta / ni njega više nema“, str. 21). Pesnikinja potom prelazi na motive istorijske i političke dinamike aktuelne stvarnosti, odnosno, dinamike unutar zajednice na periferiji globalnog kapitalizma, kod nas ili bilo gde drugde na svetu, gde se se pojavljuju „osvajači“ i „poraženi“, gde merilo svakodnevnog života nose „pristojni građani“ i „predsjednikovi ljudi“.
Ovo je ujedno i najsnažniji i najoporiji ciklus u kome saznajemo kako „istorija razmišlja o mesu . . . jede djecu i piše njihova / imena pozlatom po spomenicima“ (str. 42), poručujući nam istovremeno kako će „sloboda doći“, ali nam skreće pažnju na cenu slobode za koju se iznova moramo boriti, „ jer ona ide dalje / ona će biti još skuplja / kada dođe idući put“ (str. 44).
Posledlji ciklus ispituje motive kraja, smrti, ali na oprezan način i mogućnost novog početka („Ponekad treba izmisliti svijet ispočetka / baš kao da ništa prije nije bilo ni poplave ni pogromi / ni strašne vijesti na televitiji“, str. 55). Konačno, jedno zapažanje pojavljuje se u više pesama ove zbirke, ma kako surova i bespoštedna bila stvarnost o kojoj nam govori, a to je da na svojim plećima težinu sveta još uvek nose figure „ljubavnika“ i „ljubavnica“, „majke“ i „oca“, „bezemljaša“, „poraženih“, svih onih koji su bezmalo njegove žrtve, svih onih koji su, kako se to nekada govorilo, „prezreni na svetu“ („Djed je bio proleter / nije imao ništa baš ništa / hrabro je stupao u novi svijet ni sa čim /… slušala sam ga i mislila / blago nama blago nama / što bez tereta očeva / bez tereta djedova / što bez igde ičega stupamo u novi svijet / na praznim našim rukama rastemo“, str. 37).
I mada stihovi ove zbirke počivaju na veštom i paradoksalnom spoju lirizma i oporosti, lišenog naivnog optimizma proteklih epoha, oni uprkos svemu svedoče o trajnoj i suštinskoj nesigurnosti svake sile, svakog poretka zasnovanog na dominaciji. Iako nam, dakle, govori o svetu koji je poražen, u osnovi njenog govora ukazuje se na mogućnosti da ovaj poraz bude prevaziđen. Zbirka pesama Tanje Stupar Trifunović nosi ovu svest sa neverovatnom lucidnošću i zato smatramo da zaslužuje nagradu koju smo joj dodelili“, saopštio je Žiri u obrazloženju.
