Škola za žene
Autor: Žan Batist Poklen Molijer
Prevodilac:Radmila Nikolić-Miljanić
Reditelj: Đurđa Tešić
Scenograf: Dragana Purković Macan
Kostimograf: Ivana Ristić
Izbor muzike: Đurđa Tešić
Lektori: Radovan Knežević i Nataša Kecman
Inspicijent: Miodrag Markićević
Sufler: Maja Kalaba
Premijera: 1. 6. 2019.
Predstava traje sat i dvadeset minuta
Uloge:
Željko Stjepanović: ARNOLF, inače G. Lozanski
Anja Ilić: ANjESA, bezazlena devojka odgajena od Arnolfa
Bojan Kolopić: HORACIJE, zaljubljen u Anjesu
Danilo Kerkez: ALEN, seljak, sluga Arnolfov
Dragana Marić: ŽORŽETA, seljanka, sluškinja Arnolfova
Goran Jokić: HRIZALD, prijatelj Arnolfov
Đorđe Marković: ORONT, otac Horacijev i veliki prijatelj Arnolfov
Premijera: 01.06.2019.
Riječ reditelja:
U svojoj najmanje izvođenoj komediji „Škola za žene“ Ž. B. P. Molijer bavi se pitanjem odnosa prema ženi. Radeći ovu predstavu, na moju veliku čast i zadovoljstvo šestu po redu u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci, pitam se: da li je ova komedija tako retko igrana baš zato što se tema kojom se bavi smatra prevaziđenom u savremenom, a ipak, tako dominantno muškom svetu? Ili je njeno retko izvođenje rezultat toga da smo vekovima kao ljudska vrsta navikavani da je odnos prema ženi, kao prema nižem biću, prirodan. Pored Molijera, još jedan muški autor čitava dva veka kasnije, 1869. godine, Džon Stjuart Mil u svom eseju „O potčinjenosti žena“ govori o ženskom položaju u društvenim odnosima na sličan način: „Svi uzroci, društveni i prirodni, kombinuju se da bi učinili teško verovatnom mogućnost kolektivne pobune žena protiv moći muškaraca.
Zasad su one u položaju različitom od svih drugih klasa subjekata, s obzirom na to da njihovi gospodari očekuju od njih, žele da imaju, u ženi sa kojom su u najbližoj vezi, ne roba pod prinudom, već roba dobre volje, ne pukog roba, nego omiljenog roba. Oni su, dakle, sve stavili u pogon kako bi porobili njihov um. Gospodar svega ostalog oslanja se, ne bi li održao poslušnost, na strah; bilo strah od njih samih ili na religiozne strahove. Gospodari žena hteli su više od proste poslušnosti i okrenuli su svu silu obrazovanja da bi ostvarili ovaj cilj. Sve žene odgajane su od svojih najranijih dana u uverenju da je njihov ideal po pitanju karaktera nešto što je sušta suprotnost muškarcu; ne sopstvena volja i rukovođenje samokontrolom, nego potčinjavanje i prepuštanje kontroli drugog“. Kroz izuzetno komičarski izbrušeno napisan lik Arnolfa predstavljamo čoveka koji je bio spreman da jedno dete, devojčicu od četiri godine, koju je izabrao za buduću suprugu, a veoma materijalno ugroženu, pošalje u stroge i zaglupljujuće uslove odgoja u manastir – ne bi li je, kako sam kaže, učinio „do krajnosti glupom“. Arnolf želi da pobedi svoj urođeni strah od poraza prouzrokovanog tzv. ženskim lukavstvima. Kroz njegove namere i njegovu radnju prikazali smo svu komediju i apsurd niže prirode jednog sujetnog muškarca i porodičnog tiranina. Imajući na svojoj strani ugled i bogatstvo, a samim tim i moć da primeni silu i zahteva slepu poslušnost tamo gde se traže zakoni srca i duše, Arnolf doživljava podsmeh i poniženje dostojno svoje gordosti i manipulacije u sočnom, izrazito duhovitom stilu, onako kako samo najbolji klasični komediografi umeju da nam rasvetle suštinu ljudskih mana. Uverena sam da se kroz smeh najbolje suočavamo sa samima sobom.
