Veliki broj sportista i fudbalera živi “200 na sat”, uživa u luksuzu, skupim kolima, jahtama, prelijepim ženama i svemu onom što sa sobom nose slava i milioni. Ali… Postoje i oni koji uprkos činjenici da su zvijezde, čvrsto s obe noge stoje na zemlji, i rado pomažu drugima.
Takav je slučaj sa srpskim reprezentativcem Nevenom Subotićem, koji je u zenitu karijere bio stub Dortmundove odbrane, a “milioneri” su tad bili baš, baš moćni.
Bili su u dva navrata prvaci Bundeslige, igrali finale Lige šampiona sa Bajernom, one čuvene 2013. godine.
Jasno je da je Subotić zaradio dovoljno novca da ne mora ništa da radi do kraja života, da može samo da uživa u onom što je obezbjedio prolivajući litre i litre znoja, ali on je izabrao jedan sasvim drugi, drugačiji put. Atipičan za bogate fudbalere.
Njegova osobina da pomogne drugima zasnovana je na njegovoj ličnoj priči, s obzirom na to da je rođen u Banjaluci, a da je kao izbeglica s porodicom stigao u Njemačku.
Veliki čovjek Neven Subotić je od 2012. godine čvrsto riješio da pomogne siromašnoj djeci u Africi, onoj djeci koja nemaju čak ni čistu vodu da piju.
U mnogim zabačenim regijama u Africi izvori vode se nalaze jako daleko od mjesta gde žive ljudi, u prosjeku po šest kilometara. Svaki dan se mora potrošiti četiri, do pet sati kako bi se samo donijela voda za piće kući.
Tim problemom je riješio da se pozabavi nekadašnji reprezentativac Srbije, sada član turskog Denizlispora. Prodao je automobil i kuću, jedno vrijeme je putovao kamp prikolicom, obilazio planetu i pomogao siromašnima.
“Riješio sam 2012. godine da osnujem svoju fondaciju, koja pomaže najsiromašnjim oblastima na svijetu. Prvenstveno smo posvećeni ruralnim područjima u Etiopiji, jer ljudi koji žive tamo imaju pravo na vodu, ali samo na papiru. Realnost je pak nešto drugačija. Ujedinjene nacije su 2010. godine donijele odluku da je ljudsko pravo da imate vodu. Očigledno je da su i meni i vama potrebni sada vazduh i voda. Mi to imamo. Oni nemaju”, rekao je Subotić u jednom od brojnih intervjua za srpske i njemačke medije.
U žiži javnosti našao se i zbog činjenice da kada je prodao automobil, išao je na treninge javnim prevozom. Koristio je željeznicu.
“Kada sam stigao u Berlin, morao sam da idem na terapije u dio grada do kojeg mi je trebalo sat vremena. To je bilo baš frustrirajuće, jer to nije putovanje od sat vremena. To je kreni, stani i tako u krug. Bilo mi je jasno da je odlična ideja da ne vozim automobil. Praktičnije je ići javnim prevozom. Brže se stigne”.
Na pitanje kako reaguju djeca Etiopije i da li ga prepoznaju kada ga vide i znaju li da je on njihov heroj iz Bundeslige, Subotić je iskreno odgovorio:
“Ne, jer tamo nema struje. Nema televizije, nema vijesti. Oni ne znaju da sam ja fudbaler i da preko sporta zarađujem novac. Njima je sve to nepoznato. Ali ovde se ionako ne radi o meni. Mi smo tamo kako bismo čuli šta oni imaju da kažu. I to su zapravo najljepši trenuci dana. Jednostavno slušamo šta nam oni kažu. I onda vas to jako, jako brzo prizemlji”, jasan je surovi profesionalac u svom poslu i veliki čovjek Neven Subotić.
Izvoe: Nova rs
