Prvo poslušajte Vasilićevu “Vranjanku” pa pročitajte intervju.
Preporuka redakcije, slušajte dok čitajte.
Nenad Vasilić (1975), više od dvije decenije živi u Austriji, komponuje, aranžira i svira kontrabas i ponekad bas. On stvara muziku koja je proizvod njegovog sviračkog umijeća i obrazovanja stečenog na Džez akademiji u Gracu, kao i sklonosti ka muzici Balkana. Ta sklonost je otuda što je Vasilić rođeni Nišlija, južnjačkog temperamenta, koji se nije libio da u ranoj mladosti nastupa i u niškim kafanama, sa lokalnim narodnim orkestrima.
U Srbiji rijetko nastupa, ali je sa svojim projektima veoma aktivan u Evropi, prije svega u Austriji. Poput svog instrumenta, koji je najčešće u funkciji pratećeg zvuka, ni preglasan, ni dominantan, a opet prisutan i primetan, takav je i Vasilić, niti previše eksponiran, niti pretjerano poznat, a opet jedan od najangažovanijih i najoriginalnijih austrijskih kontrabasista. On sa mnogo truda, vještine i ljubavi uspijeva da svoj instrument učini slušljivim i primamljivim, bilo da piše muziku za bend ili za solističke projekte.
Potpisuje devet albuma, sedam sa bendom i dva solo, i još nekoliko na kojima sarađuje sa Amirom Medunjanin, Natašom Mirković, Lori Entonioli (Laurie Antonioli), Armendom Džaferijem (Xhaferi), Martinom Lubenovim i dr.
Vrata međunarodnog uspjeha otvorio je drugim albumom Folk Songs 1999. godine, dok je punu afirmaciju stekao koncertnim snimkom Joe Jack is Back iz 2004. koji je izdao državni ORF, kao prvom strancu u Austriji koji je za ovog renomiranog izdavača objavio džez album. Njegovo aktuelno električno-akustično izdanje Wet Paint širi vidike dalje od džeza.
Tvoj rodni Niš je postao stanica kojoj se često vraćaš. Poslije toliko godina u inostranstvu i života u potpuno drugačijoj sredini, šta ti odavde najviše nedostaje?
Tako je. Prošlo je dosta vremena. Ja sam relativno često u Nišu, makar jednom godišnje, tako da možda nemam pravu distancu, ali ono što bih izdvojio je pored prijatelja i familije definitivno ta južna opuštenost i sunčani dani, koji su na jugu česti. U Beču nema puno sunca tako da mi, eto, to možda najviše nedostaje.
Kao mladić, svirao si u kafanama narodnu muziku. Da li si još tada razmišljao o tome da jednog dana stvaraš sopstvenu muziku nadahnutu ovdašnjim folklorоm?
Kao klinac sam svirao dosta klasične muzike, roka i džeza. Bio sam tipičan klinac 90-ih, sakupljao sam ploče, imao rok bend sa najboljim drugarima u kome sam pjevao i svirao bas, a iza sebe sam imao klasično obrazovanje iz klavira.
Sa 12 godina sam počeo da sviram bas gitaru, a sa 16 kontrabas. Imao sam sreće da budem angažovan od Niškog simfonijskog orkestra preko mog tadašnjeg profesora kontrabasa Milovana Dimića, tako da sam već dok sam bio u srednjoj muzičkoj školi počeo da sviram klasični kontrabas u ovom orkestru. U Nišu je tada bilo još par klubova gde sam mogao da sviram džez, rok i pop sa lokalnim muzičarima, tako da sam do svoje osamnaeste godine svirao i po dva puta dnevno.
Pošto devedesete nisu bile baš najlakše godine, morao sam da počnem da sviram i narodnu muziku po kafanama, jer je to bio jedini način da se zaradi neki dinar u to vrijeme u Srbiji. Da budem iskren, tada mi to nimalo nije imponovalo. Bilo mi je naporno da se smaram sa kafanskom klijentelom dok moji vršnjaci izlaze u grad. Sa druge strane su mi se te narodne i starogradske pjesme, koje sam poznavao sa naninog radija iz kuhinje, veoma dopadale i imao sam utisak da u toj kafani stičem neko obrazovanje, kako muzičko tako i životno, za koje su moji vršnjaci bili uskraćeni. Ja nisam ni mogao da sanjam da ću se ikada više, nakon što odem iz zemlje, susresti sa narodnom muzikom, ali, eto, baš se to desilo i to već na mom prvom albumu.
U Nišu sam stekao veliku sviračku „kilometražu” i dobro klasično obrazovanje, što mi je kasnije, itekako, koristilo.
Napustio si Srbiju devedesetih, ali ni u Austriji nisi naišao na materijalno blagostanje. Radio si i studirao. Da li te je to učinilo jačim, s obzirom da živjeti od umjetnosti nije privilegija.
Grac je bio jedan pravi „combat school” za sve nas Jugoslovene koji smo devedesetih došli da studiramo džez. Morali smo da se trudimo i dovijamo na razne načine da bi preživjeli. Škola je bila fantastična i mogli smo da sretnemo puno velikih imena i dosta toga da naučimo kako od njih tako i jedni od drugih, jer je bilo puno talentovanih mladih muzičara koji su hrlili na ovu akademiju. Imali smo prilike da prisustvujemo radionicama džez velikana kao sto su Rej Braun (Ray Brown), Nils Pedersen (Niels-Henning Ørsted Pedersen), Klark Teri (Clark Terry), Vinton Marsalis (Wynton) i mnogi drugi. Mogli smo da koristimo školski studio i mnoge druge beneficije, tako da je par mojih albuma snimljeno u školskom studiju. Pored toga, imao sam i sreću da su u Gracu, u to vreme, studirali Predrag Revišin i Sava Medan, fantastični kontrabasisti iz Beograda, od kojih sam dosta toga naučio.
Boravak u Gracu nas je prosto izbacio u muzičke visine, ali u isto vreme i natjerao da se uhvatimo u koštac sa ogromnim egzistencijalnim poteškoćama koje su pratile većinu muzičara iz Srbije. U Gracu sam se prvi put susreo sa sviranjem na ulici i to po svakom vremenu. Prvih godina je, pored loše plaćenih ili neplaćenih džez sešna, to bio jedini izvor zarade. Administracija je, takođe, bila veliki problem, kako austrijska tako i srpska, jer smo se mučili i u našim konzulatima, To nam je dobrano zagorčavalo život.
Boravak i studiranje u Gracu je bio jedna velika borba – kako privatno tako i poslovno.
Moj boravak na Džez akademiji u Gracu mi je pomogao da sretnem bolje i iskusnije muzičare od sebe. Sreo sam mnogo velikih svjetskih imena sa kojima sam čak imao prilike i da sviram kao mladić od dvadesetak godina. Imao sam, takođe, sreće da u vrijeme studiranja počnem da sviram sa puno različitih bendova i da tako prođem kroz mnoge muzičke žanrove. Od tanga, preko bi-bapa do salse. Samo studiranje na akademiji ne bi bilo od prevelikog značaja. Međutim, u kombinaciji sa ličnim angažovanjem, obrazovanjem i iskustvom koje sam prije toga stekao u Srbiji, studiranje mi je dosta pomoglo u ličnom sazrijevanju.
Osamdesetih godina stizale su oštre kritike iz akademskih krugova na fuzione opuse džeza i tradicionalne muzike. Ta kritika bila je prisutna i devedesetih, kada si počeo da sviraš. Muzičare koji su krčili put u tom pravcu, od Lale Kovačeva, preko Miloša Petrovića do onih mlađih, uključujući i tebe, to nije pokolebalo. Naprotiv… Kakvo je tvoje viđenje srpske džez fjužn scene osamdesetih i devedesetih godina.
Kritike su uvijek prisutne, to nije ništa novo. Problem sa nama je to što poštujemo tuđe više nego svoje – kompleks, pomodarstvo, šta li je. Tome je dosta doprinijela i američka propaganda decenijama unazad. Kritika te vrste nije preterano konstruktivna, pa je stoga i teško pokolebati se pred njom.
Moram da priznam da Lalu i Miloša nisam preterano slušao. Znam da je Duško Gojković snimao ponekad neke naše narodne stvari koje su bile više u hard bop maniru, a sa Stjepkom sam kao mlad imao prilike da sviram stvari iz njegovog opusa Skice sa Balkana.
Jedan od mojih prvih susreta sa onim što se kod nas naziva etno-džez, a u Evropi Balkan džez je bio bend Neše Petrovića sa Batom Božanićem na basu, i Leb i sol sa Vlatkom. Nakon što sam i sam već počeo da se bavim obradom naših narodnih pesama u duetu sa gitaristom Zoranom Šćekićem, prvi put sam čuo Bojana Zulfikarpašića i njegove obrade „Grana od Bora” i „Zajdi, zajdi” koje su na mene ostavile jak utisak. Kasnije sam došao u kontakt i sa čuvenim rumunskim saksofonistom Nicolas Simionom koji se takođe bavio fuzijom Balkana na jedan interesantan način i koji je gostovao na mom trećem albumu Joe Jack.
Ta potreba da se „kopa” i istražuje po našoj narodnoj muzici koja se javila još sedamdesetih godina, ne iznenađuje me. Nadam se da će Balkan džez postati u svetu priznat i poznat muzički žanr, jer on to svakako zaslužuje i itekako za to ima potencijal. Verovatno je potrebno još vremena ili se čekaju neki novi i mlađi protagonisti.
Izjavio si da vjeruješ u „stari dobri zvuk benda” i ne akcentuješ sopstveni muzički virtuozitet. Kada komponuješ, muziku podređuješ bendu. Izgleda da je to u raskoraku sa našim mentalitetom koji se često zasniva na principu „ja, pa ja”.
Jedna od prvih stvari koje sam naučio kao mladi basista jeste funkcija instrumenta. Kako ispuniti funkciju pratećeg instrumenta, ne biti preglasan ili predominantan, a opet prisutan i primetan je lekcija koja se uči dugo i od neizmernog je značaja za senzibilitet svirača. Svaki instrumentalista, nakon što je savladao prve korake na svom instrumentu, mora da nauči da služi muzici, delu, pesmi, bendu, solisti ili atmosferi. To je vrlo bitna lekcija koja se dugo uči, ali je preduslov za bavljenje ovim zanatom.
Bas, takođe, može da bude i solistički instrument i to je delikatna rabota koja iziskuje mnogo truda. Opet se i na tom solističkom putu ne sme zaboraviti funkcija basa.
Kad sam počeo da pišem muziku za svoj band i svoje albume, na neki način sam funkciju instrumenta shvatio još ozbiljnije i solističku ulogu kontrabasa u bendu svesno stavio po strani kako bi muzika na kojoj smo radili izašla još bolje i bila neometana preteranim soliranjem na kontrabasu. Tako sam i birao instrumentaliste za svoj band. Tražio sam ljude koji su slično razmišljali i koji su umeli da služe muzici. Nisam hteo da se moja muzika ili albumi pretvore u muziku za basiste, već sam se uvek trudio da basom oplemenim te kompozicije, da im dam dubinu i da podržim ostale muzičare u bendu. Bas sola i melodije sam svirao samo na onim mestima gde je to bilo primereno ili neophodno.
Zvuk benda je meni sinonim za skupinu ljudi koja dugo svira zajedno, dobro se muzički razume i ima neki svoj prepoznatljiv saund, neku svoju boju. Ono kad čuješ bend i znaš posle prvog tona o kom bendu se radi. Takvih bendova je bilo kako u roku i popu, tako i u džezu. To je nešto što mi je vrlo bitno i uvek to imam na umu dok pravim nove bendove ili produciram albume.
Ako pogledamo unazad, da li je prekretnica tvoj drugi album Folk Songs (Origin Records, Extraplatte 2000), prvi snimljen sa bendom којi sadrži devet balkanskih narodnih pjesama napisanih u džez maniru. Pažljivo aranžirane numere poput „Ima jedna krčma u planini” ili „Zajdi, zajdi” ovde su dobro poznate, ali kako su one doživljene od nebalkanske publike?
Album Folk Songs je u svakom pogledu postigao veliki uspeh, kako u inostranstvu tako i u našem regionu. U to vreme nije bilo puno bendova koji su se na takav način bavili džezom, tako da je u Evropi ovo izdanje odlično primljeno. U našem regionu, takođe, jer nije bilo puno bendova koji su se na takav način bavili balkanskom muzikom, tako da smo praktično jednim albumom pridobili dve publike. Pretpostavljam da je trenutak bio dobar kao i niz nekih drugih okolnosti koje su dovele do toga da ovaj album bude odlično primljen i da bend dosta radi.
Album je snimljen na Džez akademiji u Gracu sa vrlo skromnim sredstvima, ali, eto, ni to nije bila prepreka da se proda u više hiljada primeraka sa još dosta hiljada piratskih CD-ova širom bivše SFRJ, da bend odsvira na stotine koncerata u par godina i da se pokrene prava lavina Balkan džez talasa u Austriji i šire. Nakon njega je usledio album Joe Jack koji je izdat u Nemačkoj, da bih odmah nakon njega potpisao ugovor sa austrijskim nacionalnim radijom i televizijom i izdao live album sa koncerta u Radio ORF u Beču.
Imaš potrebu i za solo projektima. Takav je bio tvoj prvi album Yugobassia iz 1999, gde si nasnimavao linije, igrajući se deonicama kontrabasa i bas gitare, a solo je i album The Art of the Balkan Bass (Galileo, 2014), ali sada bez efekata i nasnimavanja. Da li je ova želja da pokažeš svu raskoš kontrabasa bez intervencija, u njegovom sirovom obliku, odraz tvoje umetničke zrelosti?
Iako su Yugobassia i The Art of the Balkan Bass „basističke” ploče, one su po motivu i obliku veoma različite. Yugobassia je pisana uglavnom za više basova, i to od tri do pet basova tako da i nije solističkog karaktera, dok je The Art of the Balkan Bass solistička ploča u svakom smislu te reči.
Moje dugogodišnje bavljenje produkcijom i eksperimentisanje sa mikrofonima, akustikom, snimanjem raznih zvukova i instrumenata me je dovelo do vrlo interesantnih rezultata što se tiče zvuka kontrabasa koje sam prosto hteo da podelim sa publikom. Međutim, pošto sam zvuk nije dovoljan da se napravi album, ja sam nekako usput spontano počeo i da definišem na instrumentu te solo „parčiće” koji su se posle par godina rada uklopili u jednu celinu.
Da budem iskren, nisam bio preterano zainteresovan da snimam solo bas album, ali, eto, nekako su se sklopile kockice i taj album je izašao, i na moje veliko iznenađenje doživeo veliki uspeh. Nakon njegovog objavljivanja, praktično je i započela moja solistička karijera i odsvirao sam desetak solo bas koncerata. Album je dobio na desetine odličnih recenzija širom Evrope, a u Aziji je doživeo svoju apsolutnu kulminaciju. Proglašen je za audiofilski album i kao takav se preporučuje ne samo ljubiteljima muzike i kontrabasa, već i ljubiteljima izvanrednog zvuka na šta sam specijalno ponosan.
Solo bas koncerti su verovatno nešto najteže što sam radio u karijeri. Neophodna je kompletna fizička i psihička spremnost kao i konstantno pripremanje za takvu vrstu nastupa. Redovno vežbanje i disciplina! Publika pred kojom sviram solo najčešče nikada ranije nije imala prilike da se susretne sa tako nečim, ali na moju sreću, a i olakšanje, reakcije su dobre i fino sam primljen svuda. Ne gađaju me tupim, a ni oštrim predmetima (smijeh).
Da li je i dalje tvoj najdraži album Honey & Blood (Connecting Cultures, 2006), kako si izjavio pre nekoliko godina? Ili je to mesto zauzeo album Seven (Galileo, 2012), koji je uglavnom nadahnut ljudima i događajima iz tvog života?
Teško je odgovoriti na to. Ne znam, možda mi je Seven postao malo draži u međuvremenu. Bliži je i svežiji, kompozicije su novije, možda mi je sve to malo bliže, ipak je Honey and Blood sniman pre 12 godina… Sa druge strane, te kvalitete koje Hani po meni nosi, je jednostavno teško ignorisati. Album je sniman na analogne trake u jednoj sobi starog radijskog studija u Mariboru. Miksao ga je Džej Njulend (Jay Newland) koji je moj veliki uzor kada je muzička produkcija u pitanju. Sa par „Gremijaˮ je nagrađen za ploče Nore Džouns (Norah Jones), Gregorija Portera (Gregory), Čarlija Hejdena (Charlie Hadena) i dr. Džej je genijalan, od njega sam puno naučio o produkciji. Sa druge strane, na albumu su korišćeni uglavnom prvi ili drugi tejkovi i ceo album nema nijedan edit. Bend je fantastičan i veoma usviran, tako da je teško „prebaciti” Honey and Blood.
Seven, sa druge strane, ima vrlo interesantnu instrumentalnu postavku sa trombonom i harmonikom, između ostalog. Bojan Z gostuje na dve stvari na Fender Rhodes-u, a album masteruje Alen Taker (Allan Tucker), koji je produkcijski guru, njujorški mastering inženjer koji je radio na nekim od mojih omiljenih albuma i za desetine poznatih američkih muzičara.
Aktuelni album Wet Paint (Galileo, 2016) je fuziona vrteška snimljena u formaciji trija, gde je i Bojan Z. Čini mi se da je nekako liričniji od prethodnih, a primese folklornih motiva umerenije. Album izlazi iz okvira i osim džez poklonicima, ponuđen je i široj publici. Da li je ovo izdanje nagoveštaj tvog budućeg usmerenja?
Wet Paint je, baš kao što i sam naslov ukazuje, jedna započeta slika na kojoj su boje još uvek neosušene. Eksperiment i stejtment u isto vreme. Na albumu se desilo dosta stvari koje su mi veoma važne za dalji rad. Nalazi se, na primer, obrada pesme „Burn” benda Deep Purple, moje omiljene grupe iz mladih dana. Na ovoj numeri, moj sin Vuk je zajedno sa mnom svirao bas i to mi je veoma drago, a i ponosan sam što je gostovao na albumu. Snimio sam album trija sa Fender Rhodes klavirom, koji, po meni, donosi izuzetan zvuk. Uspeo sam da konačno snimim stvari kao što su „Fake no more” ili „Balkanesque” zahvaljujući Džerodovoj (Jarrod Cagwin) i Bojanovoj otvorenosti i kreativnosti.
Izašle su nam stvari kao što je „Eleven”, što je duboko kopanje po blagu nepravilnih ritmova, ili „Choundseck”, koja je potpuna improvizacija bez dogovora. Veoma je važno da je na albumu i duo sa Bojanom „Oj, devojče, Piroćanče” na skoro raspadnutom pijaninu, što je nešto što sam odavno želeo da snimim sa njim. Na albumu se nalazi i ruska duhovna pesma „Gospodi pomiluj”, što je meni lično veoma važno itd. Jednostavno, sve ono što se skupljalo u meni godinama, a nije izlazilo iz ovog ili onog razloga, našlo se na Wet Paint. Zvuk albuma koji smo postigli u mom studiju pri snimanju i miksu je, takođe, karakterističan. Veoma suv zvuk, sa vrlo malo ili bez dodatnih reverbova i jednim skoro sirovim, a istovremeno vrlo kvalitetnim i visoko rezolucijskim zvukom, takođe je deo eksperimenta koji se desio na albumu, a koji mu daje specifičnu boju.
Wet Paint ima dovoljno elemenata koji bi mogli da posluže kao smernice za ono što dolazi, tako da mi je veoma drago što se desio na ovaj način i sa ovim muzičarima.
Između ostalog, muzikom želiš da saopštiš svoje protivljenje uništavanju različitosti i nametu evropskih standarda koji guše kulturne identitete malih naroda, prevashodno onih sa Balkana. Da li te Austrijanci čuju?
Verujem da muzičari, glumci i pisci, a i svi ostali koji se bave kreativnim rabotama, na neki način neprekidno upućuju kritiku svim sistemskim klišeima ili bilo kakvim drugim političkim pokušajima da nam se oduzme sloboda mišljenja, smelost, različitost, hrabrost, čojstvo itd. Bilo da umetnik stvara nešto lepo, sliku ili pesmu, dobar roman ili predstavu u pozorištu, ili da otvoreno kritikuje sistem, on na oba načina budi ljudsku dušu, propire je i podseća je na to da je čovek slobodno biće i da ima prava da misli svojom glavom, da živi punim plućima i da se razlikuje od drugih, ako mu je to već dato.
Pa eto, i ja se trudim, koliko umem i znam, da pružim svoj skromni doprinos tome tamo gde živim. Neki ljudi to čuju bolje, dok druge, pak, ne interesuje ništa drugo osim izvoda iz banke ili novog auta. Austrijanci su, takođe, mali narod kao i mi, ali su vekovima deo jedne velike civilizacije kojoj je ono materijalno, ipak, najveća sfera interesovanja. Oni čuju, itekako, da li i haju, pitanje je.
Smatraš li da i austrijski muzičari sa kojima sarađuješ, mogu snažno da dožive muziku sa naših prostora?
Mislim da mogu. Muzika je univerzalni jezik, svi ga razumemo. Naša muzika je specifična možda i najviše zbog toga što je nastala u narodu i što je dugo u njemu opstala. Prenosila se sa kolena na koleno i dobrano je isfiltrirana kroz dug vremenski period. Ona nije selektovana i transkribovana u akademskim krugovima, već je živela u narodu, i u tome i leži njena snaga i lepota. To je živa muzika koja je menjala svoj oblik kroz vreme, ali u skladu sa potrebama naroda koji je pevao, svirao, igrao i veselio se uz nju. Muzika sa Balkana ima visoku umetničku vrednost, ali u isto vreme i brzo prirasta za srce. To je čini jedinstvenom, ali i lako razumljivom drugim, nebalkanskim narodima.
Sarađivao si sa Martinom Lubenovim, Ričijem Bajrekom (Richie Beirach), Vlatkom Stefanovskim, Amirom Medunjanin, Bojanom Zulfikarpašićem i mnogim drugim muzičarima. Koliko te ispunjavaju projekti čiji su nosioci drugi muzičari?
Itekako me ispunjavaju i nadgrađuju. Radio sam kao basista i „ko-lider” sa brojnim bendovima i solistima dugi niz godina pre nego što sam počeo sa svojim autorskim projektima. To je obavezan put za svakog muzičara. Ne može se odmah postati lider benda, producent ili umetnički direktor u orkestru. To je takođe zanat koji se uči i vremenom nadgrađuje.
Dosta brižno biram projekte u kojima učestvujem. Važno mi je da doprinesem bendu tj. projektu u kome radim, ali mi je isto tako važno da naučim nešto novo radeći u njemu, ako je moguće. To podrazumeva saradnju sa iskusnijim i veoma kreativnim muzičarima. Učestvovanje u projektima drugih muzičara mi takođe omogućava da se više usredsredim na svoj instrument, jer vodim računa o daleko manje stvari nego u svom bendu, tako da sam veoma zahvalan na svakoj kreativnoj saradnji ako je na korist i zadovoljstvo svima.
Da li razmišljaš o svojim korijenima i porijeklu, i koliko se takva razmišljanja mogu odraziti na muziku koju stvaraš?
Itekako razmišljam o tome dok radim na svojoj muzici. Ta razmišljanja su me i dovela do ovoga ko sam i čime se bavim danas. Smatram da za sve što nam se dogodi u našim životima postoji razlog, pa tako i za to gde smo rođeni, kom narodu, teritoriji, kulturi pripadamo. To nas dalje obavezuje ili inspiriše da radimo i stvaramo na korist naše okoline. Taj auditorijum može lagano i postepeno da se širi u skladu sa našim talentom i trudom, te je moguće inspirisati sve veći krug ljudi koji i ne pripadaju našem folkloru, recimo.
Ja pokušavam da spojim sva svoja lična interesovanja kao što su improvizacija, muzički oblici i forme, nepravilni ritmovi, produkcija zvuka, razni muzički pravci, svoju folklornu i kulturološku pripadnost u jedno i da to onda predstavim publici. Za publiku sa naših prostora je to nadogradnja folklora koji oni već manje ili više poznaju ili, možda, otvaranje nekih novih vidika, a za ljude sa zapada je to skretanje pažnje, u muzičkom smislu, prema našem regionu.
Na neki način, bavljenje muzikom, između ostalog, doživljavam i kao neku skromnu vrstu misionarenja. Trudim se da svetu pokažem tu našu lepšu stranu i istaknem naše osobenosti. Pokušavam da ublažim naš pad u njihovim očima i da probudim njihovu znatiželju prema nama. Sa druge strane, voleo bih da naš narod kroz ovu muziku uvidi svoje prave kvalitete ili cilj ka kome bi trebali da se krećemo. Da povratimo samopoštovanje i zdravo samopouzdanje koje se izgubilo i da se okrenemo pravim vrednostima.
Intervju preuzet iz magazina Etnomulje
