Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Vidovdan, dan starog slovenskog božanstva Vida, zaštitnika vida i iscelitelja bolesti očiju.
Vidovdan jedan je od najvećih i po svetkovanju izuzetno očuvanim praznicima iz stare narodne vere. Zbog toga što se jedan od najvažnijih događaja u srpskoj istoriji, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, danas se na ovaj dan prepliću istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida. U skladu sa tim, ovaj praznik sa sobom vekovima nosi obilje običaja.
U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac sa ovim imenom i pre više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala.
Vid je smatran vrhovnim božanstvom, “Bogom nad bogovima”, a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji “otvara oči”. Smatra se da je veoma važno šta ćemo toga dana videti. Ono što čovek danas vidi, u tome bi, po opštem uverenju, kasnije imao uspeha.
Jedan od običaja nalaže da danas ustanete pre zore, pogledate ka suncu i kažete”Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!” Smatralo se da je veoma važno ono što ćete danas videti jer ćete u tim stvarima kasnije imati uspeha.
Nakon toga, treba osmotriti kakvo je vreme. Ako je vedro sa naznakama da će i ostati vedro, treba izneti napolje svu odeću i provetriti je kako bi se napunila dobrom energijom. S druge stane, ukoliko je oblačno, treba prekrstiti oblake da bi kiša koja padne bila dobra za useve.
Danas, kaže narodno predanje, treba započeti nešto od ručnih radova, poput pletenja i vezenja. Pre nego što prionu na posao, žene treba da pokvase oči vodom u kojoj je prethodnu noć provela vidovčica i da kažu: „Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“.
Na Vidovdan se, kaže predanje, može videti i budućnost. Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika. U pojedinim krajevima devojke na ovaj praznik beru crveno cveće vid, kao i modru vidu. To ubrano cveće pred spavanje stavljaju pod jastuk i govore “O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak.”
Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima ne radi u polju – da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu, da se grožđe ne sasuši i otpadne.
Izvor: Blic
