Kako je pitanje „ Da li si pošao u školu?“ postalo pitanje od koga strahujemo
Moj mlađi sin je letos dobio epilepsiju. Kada se to desi to je nešto što niste očekivali, sa čime se mirite i nastavljate dalje. Jedino možete da birate način na koji ćete se nositi sa tim. Onim koji će vas potpuno devastirati ili onim koji ćete nastaviti život što kvalitetnije. A mi smo izabrali da „idemo dalje“.
Moj klinac je ove godine prvačić. Stigao je i taj veoma važan momenat u životu. Naravno, kao i svi prošli smo testiranje, sistemacki i sve što je bilo potrebno za upis u školu.
A onda se sredinom leta desio napad, pa drugi i dijagnoza epilepsije. Agonija oko same bolesti i komplikacije koje su usledile potrajale su, meni kao večnost, ali dobrih mjesec i po dana.
Napokon, kada je počeo sa adekvatnom terapijom i stvari su se smirile, te smo kao pravi heroji iskoristili par dana da odemo na more. Ponosna sam na to. Jer nakon svega, jedna tako bezazlena stvar za nas je bio veliki izazov.
Počeli smo sa pripremama, za školu. Ići će u istu onu u koju ide i stariji brat. To je nešto što je bitno. Očekujemo svi taj početak. On radoznalo, a ja u strahu. Ja sam naravno, konsultovala lekare, kako specijaliste, tako i opšte prakse oko polaska u školu. Svuda sam dobila isti odgovor: „Nastavljate dalje život normalno, on ide u školu kao i sva druga deca uz određene mere opreza kako ne bi napadi bili izazvani ako je moguće i protokol koji bi trebalo ispoštovati u slučaju napada.“ Nema druge, a tako je i bolje, kako za njega tako i za nas.
Par dana pre početka školske godine, odlazim do škole da ih obavestim o novonastaloj situaciji. Dobijam odgovor da o protokolu u slučaju napada i svega ostalog dogovorim sa učiteljem/učiteljicom po prijemu prvaka. Osim da će dan pre početka škole biti upriličena priredba, te da ćemo tada saznati ko su učitelji i smene, nemam nikakvu drugu informaciju. To nas dovodi i u vrlo nezgodan položaj što se tiče terapije, jer lek se uzima na 12 sati bez izuzetka, a ja ne znam kada nastava počinje i kako da uzimanje leka tempiram par dana ranije u odnosu na nastavu. Ali i pored toga, odgovor me je umirio jer je značio da počinjemo sa školom bez problema.
I, tako. Došao je dan prijema. Upriličena je priredba, držani govori o važnosti početka školovanja, ljudskim vrednostima, značaju škole i društva itd. Deca su prozivana da se pridruže svojim učiteljima. A ja sam strepela. Bila je gužva, vrućina i potrajalo je. Uspela sam da se umuvam sa njim, jer uvek neko mora da ga drži na oku.
Sa učiteljicom u čiji je razred bio raspoređen, razgovarali smo nakon prijema. Pokušala sam da joj prenesem proceduru, kako su meni objasnili doktori kada dete bude u školi. Verovatno, s obzirom na situaciju i moju unezverenost i strah da sam to izvela prilično nespretno. Ali sutrdan, 1. septembra došli smo kao i svi ostali na prvi dan škole.
Učiteljica je bila uplašena time što ga ostavljam na nastavi. S puno razumavanja prihvatam njen strah, potpuno opravdano, jer i sama sam konstantno uplašena.
Pozvana sam na razgovor sa upravom škole tokom koga mi je suptilno skrenuta pažnja da ne bi bilo poželjno da ostane na nastavi ukoliko i ja ne ostanem u pratnji (što u datom trenutku nije opcija, a ni dugoročno rešenje niti je medicinski ili zakonski potkrepljeno). A kao neke od razloga naveli su situaciju u kojoj ako bi mu se potencijalno desio napad u odeljenju koje proji preko 20 učenika, učiteljica bi imala problem i šta sa ostalom decom te mogućom neažurnost hitne pomoći oko dolaska (dok mi imamo potpuno suprotno iskustvo što se tiče hitne, koja je stigla u par minuta od početka poziva).
Nakon obavljenog razgovora, pokupila sam dete sa nastave i napustila školu, bez validnog rešenja, bez škole u koju će ići, sa pitanjima: „Koja će ga škola primiti?“ i „Koliko vremena će mi trebati da nađem takvu školu uz sve obaveze i brigu o njemu?“
I na kraju: to „strašno“ pitanje, (možda strašnije za mene nego za njega, jer se očekuje veseli mamin odgovor), koje postavljaju poznati, nepoznati, bliski , potpuni stranci upućeni i neupućeni: „Da li si pošao u školu?“
……….
-„Ipak nećeš ići u istu školu kao tvoj brat.“
-„Zašto?“
-„Nisu hteli da te prime.“
– „Mama, zašto nisu hteli da me prime u tu školu?“
– „Zato što si ti Spajdermen, a u tu školu ne primaju Spajdermene. Ti ćeš ići u bolju školu.“
