Predstava Narodnog pozorišta Republike Srpske „Kokoška“ autora Nikolaja Vladimiroviča Koljade u režiji Predraga Štrpca, izvedbom na Velikoj sceni Pozorišta u srijedu 1. decembra sa početkom u 20.00 časova, obilježiće jubilej dvadeset godina od premijernog izvođenja, što je čini najdugovječnijom predstavom nacionalnog teatra Srpske.
KOKOŠKA
Autor: Nikolaj Vladimirovič Koljada
Prevod: Novica Antić
Reditelj: Predrag Štrbac
Scenograf: Dragana Purković Macan
Kostimograf: Milica Grbić
Izbor muzike: Predrag Štrbac
Slikarski radovi: Vojislav Umičević
Lektor: Milorad Telebak
Inspicijent: Miodrag Markićević
Sufler: Maja Kalaba
Premijera: 01. 12. 2001.
Predstava traje sat i deset minuta
Uloge:
Ala: Nataša Ivančević
Dijana: Vedrana Mačković
Nona, kokoška: Miljka Brđanin
Fjodor: Đorđe Marković
Vasilij: Aleksandar Stojković
Komšije:
Mladić: Ljubiša Savanović
Komšinica: Snježana Mišić
Dimnjačar Aleksej: Pero Ris
Premijera: 01.12.2001.
Opis predstave:
Koljada se naslanja na tradiciju Čehova ili bar jednog dela Čehovljeve poetike. Na tematskom nivou, Čehovljeva dramaturgija odlikuje se stalnim smenjivanjem i preplitanjem IRACIONALNOG i BANALNOG, ali Čehov nikad nije fenomen BANALNOSTI u ljudskom životu postavio u centar tematskog kruga nekog svog komada. Koljada u “Kokoški” baš to čini. Svi likovi komedije su toliko uronjeni u tu banalnost, ona je ušla u svaku poru njihovog života, da se više iz nje nikako ne mogu izvući. Kroz priču “Kokoške” otkriva se sva njihova potreba da izađu iz te banalnosti, da se i njima u životu desi nešto “pravo” i “uzbudljivo”, nešto što će ih trgnuti iz zaparloženosti, duhovne, emotivne ali i telesne. Međutim, to ostaje samo pusta želja likova, jer, za njih povratka i izbavljenja iz učmalog i banalnog života nema. Stoga, oni na kraju komada, srećni što im se ništa loše nije dogodilo, radosno prihvataju banalnost kao konstantu njihovog života i prepuštaju joj se. Jedna od najvećih ironija ove priče leži baš u tom dramaturškom postupku. Prihvatajući dalje utonuće u banalije istovetnih dana u kojima im protiče život, oni prihvataju svakodnevnu “trku za makaronima i mlekom”, povremeno “overavanje” mladih glumčića, kakva je i Nona Dubovicka, svađe oko tepiha, brigu o “dve golubice, dve kapi krvi moje” itd. Ali, nemojmo ovo shvatiti kao tragediju. Pa, nje ovde nema. I ne može je ni biti. Jer sve što se dešava junacima “Kokoške” i što oni sami sebi i drugima rade je toliko banalno i benigno da ne može da preraste u dramu, a još manje u tragediju. Čak i kada im se desi “životna drama” ljudi oko njih, u ovom slučaju komšiluk, tu “dramu” dožive i shvate kao pozorišnu probu, što glavni junaci, hteli ne hteli ( a oni to hoće ) prihvataju. Koljada je kroz ovu KOMEDIJU otišao, čini mi se, korak dalje od Čehova. Jer, Čehov svojim junacima ostavlja mogućnost da, u svoj banalnosti svojih života, ipak izađu iz nje. ( Na primer, u “Galebu”, Trepljov, koliko god da živi banalnim životom, ipak u trenutku samoubistva, izlazi iz te banalnosti i drama postaje, bar u tom posljednjem momentu njegovog života, njegova realnost; ovo je, naravno, jedan od ekstremnih primera izlaska iz banalnosti, ali je Čehov takav izlaz ipak ostavio; naravno, ne mora to biti samoubistvo: jedan drugi primer – ona odlazi da bude provincijska glumica po kojekakvim pozorištima, odlazi da se muči, ali baš zbog toga postaje dramatičan, herojski lik, koji kroz svoju patnju izlazi iz, sa početka “Galeba” date banalne šeme njenog lika ). Koljada je u odnosu na Čehova, detinje surov ( ovo detinje ni u kom slučaju ne znači infantilno ). On svojim junacima ne da čak ni da se ubiju, “da umru kao ljudi”. Nona Dubovicka pođe da se udavi, ali ne može – samo se napije malo vode, a kad reši da sve napusti i krene u “novi život”, stigne samo do klupe u parku. Kada Fjodor, reditelj i Vasilij, administrator u pozorištu, reše da se zbog nesretne ljubavi prema Noni i promašenog života ubiju, kuka o koju planiraju da se obese ispadne iz zida i oni, nepovređeni, završe na patosu. Ovo je mnogo surovije od Koljade, nego što Čehov radi svoji junacima, jer ih prvi ostavlja u životu i osuđuje da u žabokrečini banalnosti provedu čitav svoj život. I kao što je Nušić svom “Sumnjivom licu” dao podnaslov gogoljijada ( misleći pri tom na Gogoljevog “Revizora” ) isto tako bi se ovom komadu mogao dati podnaslov čehovijada ili čak, možda i “galebijada” u parodiranom smislu. Pa čak i sam naslov komada je isparodirana / ispersiflirana varijanta naslova “Galeba”. Jer, galeb je u “Galebu” simbol, metafora jednog nedostižnog, neuhvatljivog ideala iskrenog i bolnog sna. A u ovom komadu je taj san, taj “uzvišeni ideal” ni manje ni više nego KOKOŠKA. I da završim ovaj deo pisma koji se bavi tematskim nivoom komada: Koljada vrlo ozbiljno, ali na vrlo komičan/smešan i persifiliran način otkriva fenomen BANALNOSTI U LjUDSKOM ŽIVOTU. Kroz komad, što znači da bi to trebalo i kroz predstavu, otkriva se ovaj fenomen iz raznih uglova posmatranja: nesposobnosti da se istraje u bilo čemu, “jevtinost” osećanja, bagatelisanje ili potpuni nedostatak “životnog sna”, učmalost duha, emotivni, duhovni i moralni kukavičluk u čoveku…
